Mia87's Fotothing

...Pitala sam majku da li misli da je riba vidi dok spušta nož na sjajnu krljušt tik ispod malih ružičastih usta. Ona je na to odmahivala glavom i odmah bi poviknula da joj donesem nesto iz kuhinje... A mene je sve to bolelo, jer ribe su imale oči.
Ponekad gledam u svoj lik u ogledalu i pitam se kakve su oči mog pokojnog oca. Majka kaže da imaju boju mora u izlazak Sunca. Tražila sam te oči u plavom ali sve je to bila voda; i nosila je i ono malo sećanja.
Kao malena devojčica, kojoj je čitav svet bio pred očima, utrčavala bih u more u beloj lanenoj haljinici, i pustila bih da me struje vode kuda god požele. Koračala bih lako, nošena vetrom i ljubila površinu vode. Zamišljala sam oca. Sve je mirisalo na so. Kako li je mirisao njegov obraz? Topao kao avgustovsko Sunce ili hladan poput oktobarske kiše, na kojoj smo svi igrali...Bar jednom.
Ako je srce organ koji nam daje život,i da osećamo - onda srce moje majke kuca, kao crkveno zvono neke daleke hrišćanske kapelice koja mi dolazi u snove...Kuca , i samo to. Osećanja su davno zamrla, u prašini , u pesku , kao biser koji tone na dno, i više nikada neće biti nađen. Kuca tako bezlično, gotovo nečujno. Kada sam je grlila osećala sam tihe šumove između momenata tišine koja nas je obe slušala. Nije pričala puno. Njen pogled je bio topao, a opet je grozničavo lutao od predmeta do predmeta koje smo sakupljali u našoj kolibici i uvek se zaustavljao na istom mestu – staroj izbledeloj fotografiji njenog oca. Pogled moje majke bi naglo živnuo, i usne bi se razvukle u blagi nevin osmeh. I onda, trgnuta kao iz spokojnog sna, pogledala je u mene, i nemir se ponovo nastanio. Mislim da je moja majka u toj fotografiji svog oca oživljavala trenutke iz detinjstva- polje i nebo, i pokoje izgubljeno drvo koje širi ruke i grli beskraj; i sve je tako svetlo i blago kao dodir mile ruke, kao tanak papir na kome sam napisala svoje prve pesme, i spalila ih.
Sve će jednom postati tamno, nalik poslednjem trenutku u samrtničkoj postelji. Kažu da u tom poslednjem trenu vidiš sve – čitav mozaik života koji treperi pred blago zatvorenim očima. I onda toneš. Ja bih želela da tonem u plavo, u onu divnu boju mora, za kojom čeznem... u boju tatinih očiju.

. . .

I apologise 'cos many of you won't understand this text, but it's a part of the book I'm finishing, so I wanted to share it with my friends :)

unfortunatelly my english isn't that good to type english version :) x